– Životni planovi

Nedavno sam video jednu plavušu. To je prijateljica jednog mog poznanika iz srednje škole. Sećam se da je u on tada vozio dobar motor, ali je onda jedan naš zajednički prijatelj dobio od svojih gasterbajterskih roditelja jedan mnogo bolji dvotočkaš, a i Zastavin magnum, pride. (Hteli su da im dete, u Srbiji, bude sigurno. Bile su to devedesete. Kasnije im je dete skoro prosviralo mozak tim magnumom. Nije u pitanju bila egzistencijalna kriza, već slučajnost. Zato je valjda i preživao.) Onda je taj zajednički prijatelj na taj kvalitetan motor nabavio i kvalitetnu plavušu. (Video sam je nekih dvadesetak godina kasnije. Nije se promenila. I dalje je bila kvalitetna. Kazao sam joj da radim na fakultetu, kao asistent. Odgovorila mi je, sažaljivo: mora i to neko da radi. Tada bila sekretarica u nekoj novopazarskoj firmi.)

 

Drugar sa osrednjim motorom to skidanje kvalitetne plavuše na kvalitetan motor, verovatno, nije zaboravio. Naporno je radio, kao što se to preporučuje u spotovima industrije samopomoći, dok nije postao vlasnik jednog preduzeća. (Postoje mala i srednja preduzeća. Njegovo je srednje). Sada je imao i on od čega da nabavi svoju plavušu. Životni plan je ispunjen.

 

I šta dalje?

 

Uživati?

 

Da li znate i jednu bajku koja se nastavlja nakon što se princ oženi, a princeza uda?

 

Nema je. Čiča miča i gotova priča.

 

U takvim životima postoji nešto infantilno. Meni se u mladosti svet činio isto tako jednostavnim, prostim, čak bezazlenim. Recimo, u sedmom razredu smo bežali sa poslednjeg časa da bismo gledali Top gun. Lepili smo postere prsatih pevačica na zidove. Pili smo pivo i prepričavali kako se ničega ne sećamo. I slično. To je bilo vreme kada su se kovali životni planovi. Život je bio surov ali je nama izgledao naivan i bezazlen, a takvi su bili i planovi.

 

Život je vremenom postajao manje bezazlen. Senke, koje su bile prisutne i onda, sada su postajale duže i vidljivije. To je donosilo neku melanholiju, koja je, međutim, životu davala dubinu. Top gun je postao koliko smešan toliko i podao film. Naše prsate pevačice su ostarile, ustupajući mesto drugim prsatim pevačicama na koje se sada pale druga deca. Život je paradoksalno, u tom trajanju, postao istinitiji i lepši. I ja sam, čini mi se, postao bolji nego što sam bio tada, u doba velikih planova.

 

Ponekad prelistavam Crnjanskove Hiperborejce. Tu se Crnjanski seća ljudi koje je upoznao i sa kojima se družio, kratko, a koji su razbacani, čini se, po celom zamaljskom globu. Iako melanholija obavija ta sećanja kao neka providna folija, ipak uvek intenzivno osećam lepotu života u tim rečenicama. Kao da se pred nama otkriva životna priča Crnjanskog, u kojoj izrečeno uvek samo nagoveštava ono više i veće što ostaje neizrečeno. Uvek mi je lepo kada čitam tu knjigu.

 

U toj knjizi se, međutim, ne može videti šta je Crnjanski želeo od svog života i kakvi su bili njegov životni planovi u mladosti.

 

Zasigurno ih je imao.

 

Zasigurno ih nije ispunio.

 

Možda je baš zato tako lepo i živeo. Do kraja života, uprkos svemu, a ponajviše životnim planovima.