– Kosovski zavet između roba i ličnosti

Započeo bih svoja razmišljanja o Kosovskom zavetu, rečenicom koja na prvi pogled nema nikakve veze sa ovom temom. Na jednom mestu, profesor Slavko Gordić kaže da su pisci nekada imali sudbinu, a danas samo karijeru. I zaista, onaj ko bi tvrdio da su Crnjanski i Andrić bili uspešni (što znači da su imali karijeru) taj bi toliko pojednostavio njihove ličnosti, da one više ne bi ni bile vredne pamćenja, bez obzira na tzv. uspešnost.

Ovde se već nazire osnovna razlika između sudbine i karijere.

Karijera, naime, postoji samo u jednom vremenu: u sadašnjosti. Karijera ne može da preživi smrt karijeriste. Ne postoji sećanje na neku karijeru iz prošlosti: karijera je uvek prisutna samo sada i samo ovde.

Zašto je to tako?

Evo odgovora: praviti karijeru znači radikalno prihvatiti pravila sadašnjosti. Karijerista svesno podešava svoj život u skladu sa zahtevima trenutka. On se odriče prošlosti, ako je ona u nesaglasnosti sa sadašnjošću. Tako dolazimo do paradoksa karijere: sa jedne strane, karijera obezličuje osobu. Sa druge strane, karijera jednom broju obezličenih osoba, za nagradu, daje izvesne privilegije čime se takozvana uspešna osoba prividno razlikuje od takozvanih neuspešnih osoba.

Oni karijeristi zavide ili mu se dive, ali mu nikada nisu bližnji.

Karijerista dakle, ostaje zarobljen u sadašnjosti. Prošlost je za njega i teret, i muka, i smetnja koje se valja osloboditi zarad karijere. Budućnost opet za karijeristu ne sme da postoji, jer budućnost, shvaćena kao nešto suprotno od sadašnjosti, svodi račune karijere: pokazuje se koliko je koštala karijera i šta je za nju žrtvovano. A pošto je za budućnost karijera ništa, onda perspektiva budućnosti pokazuje šta je sve vredno dato za jedno ništa. Zato karijeristi odriču postojanje budućnosti: oni sanjaju i žele večnu, nepromenjivu sadašnjost. Žele kraj istorije. (Koji, na žalost karijerista, nikako ne dolazi)

Zapitajmo se, ko je čovek zarobljen u sadašnjosti? Odgovor je kratak: to je rob.  Rob je naime, onaj koji nema ni pretke, ni obrede, samim tim, nema ni prošlost; rob je onaj koji nema budućnost, jer nijedan njegov gest, ni jedan njegov čin, ne može da prekorači granice sadašnjosti. Da bi rob zauvek ostao rob, on se dresira tako što se u njega ugrađuje volja za karijerom, volja za nizom robovskih privilegija pomoću kojih se, spolja, između robova, prave prividne razlike. Te razlike onda robove atomizuju i čine ih nesposobnim da zajedno pokušaju da promene svoj zajednički robovski status i tako upadnu u istoriju, u budućnost. Iznutra gledano, sve te privilegije su temporalne, privremene: i oni koji su uspeli i oni koji nisu, a želeli su, ostaju zarobljeni u sadašnjosti.

Nasuprot karijernom robu stoji ličnost koja ima sudbinu.

Šta je sudbina? Strukturno gledajući, sudbina je priča koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Za stare Grke, sudbina je bila hibris, tragična krivica zapisana kao proročanstvo, koje se ispunjava u budučnosti. Međutim, postoji i moderna sudbina. Ona nije proročanstvo koje se nužno ispunjava u budućnosti, već opklada koja se može ispuniti u budućnosti. Sudbina je priča koja dolazi iz prošlosti, a koja pretenduje na budućnost. Zbog tih pretenzija, ona je uvek na neki način usmerena protiv sadašnjosti; ona negira svemoć sadašnjosti. Sudbina pokazuje da sadašnjost nije homogena, već prevrtljiva i promenjiva. Obrti ljudske sudbine izražavaju promenjivost sadašnjosti prema sudbini koja pretenduje da se ostvari u budućnosti.

Imati sudbinu znači prihvatiti priču koja dolazi iz prošlosti kao opkladu za budućnost. Na taj način, onaj ko ima sudbinu, živi u sva tri vremena: u prošlosti, u sadašnjosti i u budućnosti. Taj neko je zato ličnost, a ne rob.

Ličnost je spoj biografije i bibliografije, koja u sudaru sa sadašnjicom teži da sačuva svoju sudbinu kao opkladu za budućnost. Nekada to čini glasno, nekada tiho, ali uvek istrajno.

Nije nužno upoređivati ličnosti i tražiti šampiona sudbine između njih: dovoljno je zaključiti da ličnosti imaju svoju sudbinu i da ta sudbina može da izazove zračenje ličnosti među savremenicima ali i zračenje u vremenu kada ličnost više nije među živima. Tako ličnost, za razliku od karijeriste, može da postoji i u sadašnjici i u budućnosti, a može i da obrazuje zajednicu bližnjih, koji dele istu sudbinu.

U kakvoj su vezi Kosovski zavet i ličnost koja je određena sudbinom kao opkladom za budućnost? U prvom redu, jasno je da Kosovski zavet danas ne može da bude sudbina karijerista/robova, jer oni nemaju ni prošlost, a ni budućnost. Kosovski zavet može da bude samo sudbina ličnosti. To je zato što je i sam Kosovski zavet nastao kao opklada za budućnost u trenucima kada je njegove kreatore sadašnjost želela da uveri, kako ne postoji budućnost, već samo karijera. On je sve ondašnje Srbe stavio pred ključno pitanje, a to je pitanje razlikovanja ličnosti od robova/karijerista. Ličnosti su kreirali zavet kao sudbinu i opkladu za budućnost, dok su karijeristi požurili da promene boje.

I ne samo to: Kosovski zavet je priča o odluci da se bude ličnost, a ne rob/karijerista/vazal. To je priča o sudbini cara Lazara koja bira opkladu za budućnost, umesto robovanja sadašnjici. On gubi sadašnjost, ali dobija budućnost. Kako to znamo? Pa jednostavno: tako što mi i sada učestvujemo u zavetu, a učestvujemo tako što ga održavamo kao opkladu za budućnost. Prepričavamo ga, modernizujemo, tumačimo, i na taj način u naoko hermetički zatvorenoj sadašnjosti, otvaramo prostor slobode za ono što mi želimo da bude i prošlost i sadašnjost i budućnost.

Održati Kosovski zavet kao opkladu za budućnost ne znači međutim, samo učestvovati u ovom zavetu na opisane načine.

Ovo izlaganje je pokazalo da je mit oblik sudbine koju može da poseduje samo ličnost. Sadašnjost, čiji je simbol Megalopolis, nastoji da porobi Srbiju tako što će pripadnike srpskog naroda kao i građane Srbije pretvoriti u robove karijera. To nije niti sporadičan, niti prirodan proces. To je politička odluka koja se sistematski sprovodi u diskursima koji prethode političkom diskursu. Pre svega, u diskursu tzv. privatnog života. Kada se privatni život čoveka spolja organizuje tako da on neprimetno postaje rob karijere, on više ne može da dospe ni do ličnosti, ni do političkog diskursa, ni do opklade za budućnost, ni do Kosovskog zaveta.

Upravo zato, nastojanje da se Kosovski zavet održi kao opklada za budućnost, pretpostavlja i to da se borba prenese i u diskurs tzv. privatnog života u kome se rešava pitanje da li će čovek postati ličnost ili će postati rob karijere.

Da bi se u tom diskursu moglo delovati, biće potrebno da ličnosti oblikuju zajednicu onih koji imaju isti cilj – a to je održanje Kosovskog zaveta. Ukoliko u tome ne budu uspeli, plašim se da će to značiti samo jedno: da nisu ni bili ličnosti, već samo ljudi koji su od Kosovskog zaveta želeli da naprave karijeru.

(Lite izlaganje u Matici srpskoj, pre neki dan)