– Dnevnici….

Nisam čovek koji puno pažnje obraća na novac i to zato što ga zapravo jako malo i trošim. To nije zato što umem da se uzdržavam, već zato što osim banalnosti (hrana + piće + računi) drugih potreba i nemam. (Da, tu su i putovanja, ali ne smatram da putovati znači živeti. Posebno ne kada pišem roman, što radim sada). Ako postoji jedan luksuz koji sebi hoću da priuštim to je da u knjižari kupim knjigu koju želim, a da ne razmišljam o ceni. Tamo sam danas posetio svog prijatelji koji radi u jednoj subotičkoj knjižari iz koje sam se vratio sa dnevnicima Andreja Tarkovskog i putopisima Stanislava Krakova. (Lepo je videti da je Krakov nekada putovao i bez oružja).

 

Dnevnička literatura me zanima već dugo. Ne memoari, jer znam kako se pišu, a pošto ne držim da sam budala, ne pravim se da ne znam. Zanimaju me baš dnevnici. A među dnevnicima, najbolji su, ubedljivo, oni Jingerovi i to iz Drugog svetskog rata (Prvi pariski dnevnik i Kavkaski zapisi).

Ali, to možda i nisu dnevnici.

Naime, vidi se da ih je Jinger pisao kao književna dela, za štampanje, što znači da je udeo dnevničkog, svakodnevnog u njima umanjen na račun onoga što može da traje. Tako dobijamo filozofska ćaskanja sa čitaocem, gde elementi dnevnika (video sam ovoga ili onoga, dogodilo se ovo ili ono, itd…) predstavljaju ram ili pozadinu za ono što nadilazi svakodnevno. A ponegde dodaju i onaj neophodan sastojak egzistencijalne jeze koja potpomaže mišljenje i daje mu autoritet. (To se vidi po tome što su Jingerovi dnevnici iz šezdesetih godina prošlog veka – dakle iz tzv. mirnodopskog perioda – vrlo dosadni, vrlo nezanimljivi). Iz toga čovek vidi da je mišljenju, da bi bilo duboko, široko, zanimljivo, nekada (zapravo uvek) potreban udar realnosti, koji mišljenje onda pokušava da amortizuje. Tako je bilo kod Jingera.

 

Kod Tarkovskog, na prvo prelistavanje, nije tako, a da budem iskren, nisam ni očekivao da bude tako. Dnevnici Tarkovskog su svakodnevni dnevnici koji, možda, nisu ni predviđeni da budu štamapani. (Ali kada slavni umetnik umre, štampa se sve što ostaje iza njega). Onih nekoliko zapisa koje sam pročitao, pokazuju da sam kupio dobru knjigu. To se vidi iz ideja kojima se Tarkovski hranio i koje je zapisivao u svoj dnevnik. (To nema nikakve veze sa podvlačenjem rečenica ili sa kupovinm knjiga mudrih misli o životu). Ljudima koji to ne rade, nema smisla ni objašnjavati čemu to služi i kakvu to lepotu daje životu. Ne čudi me što je takvom zapisivanju bio sklon i jedan od ljudi koji je na mene veoma uticao, a to je Bora Marniković, moj profesor Srpske književnosti XVIII veka. Jedan od onih intelektualaca koji je imao prilike da nemački uči od guvernante kojoj je to bio maternji jezik. (To je generacija rođena oko tridesetih godina prošlog veka. Pored Bore: Pekić, Pavić, Ivan V Lalić, Hristić).

Za njih se može reći ono što je pripovedač kazao o fra Petrovom pripovedanju u poslednjoj rečenici prvog pasusa priče Trup.