– Ko je titular obrazovanja u Srbiji?

Pitanje sistema obrazovanja u nekoj zemlji je pre svega političko pitanje. Ako se pitanje sistema obrazovanja predstavlja kao tema za koju su stručni samo psiholozi i pedagozi onda to znači da je politička odluka kakvo će obrazovanje biti u ovoj zemlji već donesena. Takozvani ,,ekspertima” tada treba samo da legitimizuju tu odluku.

Šta znači to da je obrazovanje političko pitanje, a da je tip obrazovanja politička odluka? Pre svega to znači da sam proces obrazovanja treba rasčlaniti na tri pitanje: ko je titular obrazovanja? (odnosno, ko je onaj koji obrazuje?) ko je objekt obrazovanja? (ko je onaj koga obrazuju?) te najzad, šta onaj koga obrazuju treba da bude na kraju procesa obrazovanja?

Od ovih pitanje, očigledno je najlakše je odgovoriti na drugo pitanje. Ako zanemarimo ideju o permanentnom obrazovanju – mada bi i tu ideju valjalo analizirati, a ne samo ponavljati – onda bi u najkraćem objekti obrazovanja bili deca i mladi (ovde ću ostaviti po strani problematiku visokoškolskog obrazovanje). Mnogo teže je odgovoriti na pitanje ko je titular znanja, odnosno ko obrazuje? Na prvu ruku, svi ćemo reći: država. Ali u tome i jeste zamka, jer reč država danas mnogo više skriva, nego što otkriva.

Naime, moramo se zapitati šta je to uošte država? Postavljeno pitanje naravno, spada u domen pitanja bez obala, ali ja ću ovde pokušati da odgovor sažmem na odnos između države kao celine i države kao zbira partikularnosti i to onako kako ga shvata Aristotel, kada govori o državnom uređenju. Evo šta Aristotel kaže:

 

,,Jasno je, prema tome, da su svi oni oblici državnog uređenja koji imaju u vidu opštu korist ispravni i apsolutno pravedni; naprotiv, svi oni oblici državnog uređenja koji se staraju samo o koristi onih koji su na vlasti izopačeni su i odstupaju od ispravnih oblika državnog uređenja, jer u njima odnos upravljača i potčinjenih liči na odnos gospodara i roba, dok je država zajednica slobodnih ljudi.” (Aristotel, Politika, 1279a, 7)

 

Dakle Aristotel kaže ovo: državno uređene je ispravno, ako ima u vidu opštu korist. Suprotno, ako državno uređenje ima u vidu samo korist onih koji vladaju, onda je izopačeno. Odavde, država može da bude politički subjekt koji ima u vidu opštu korist svojih građana, a može da bude i politički objekt u kome manjina vlada nad većinom tako što bira uređenje države koje odgovara samo njenim manjinskim interesima. Radi jasnoće, situaciju u kojoj manjina upravlja državom na račun većine i interesa većine, nazvaću Megalopolisom. I da ne bi bilo zabune, imenovaću tu manjinu: to je ekonomska, finansijska elita. Tu dakle, više i ne možemo da govorimo o državi koliko o jednoj teritoriji koja je u vlasti Megalopolisa.

Sada se možemo vratiti na pitanje titulara znanja: titular znanja može biti država, kada se u vidu ima opšta korist svih koji je čine, a to znači da je zadatak države da obezbedi sreću za najveći mogući veći broj njenih građanja. Titular znanja može biti i Megalopolis, dakle, jedna nadnacionalna tvorevina kojom vlada finansijsko-ekonomska elita i koja obrazovni sistem oblikuje onako kako odgovara njenim manjinskim interesima.

Sledeći zaključak se sam nameće: razlika u titularu znanja podrazumeva razliku u tipu osobe koja se želi dobiti na kraju obrazovnog procesa.

Najpre, zapitajmo se kakvog bi čoveka država trebalo da dobije na kraju procesa obrazovanja. Odgovor bi mogao da bude sledeći: čoveka koji bi mogao da podrži i nasledi uređenje države usmereno ka blagostanju najvećeg mogućeg broja građana te države. To znači da da bi obrazovanje trebalo da insistira na sledećim faktorima: a) na utemeljenu ideje države b) na sticanju znanja koje bi moglo da obezbedi ekonomski napredak države.

Konkretno: škola bi obraćala pažnju na humanističke discipline koje bi imale nacionalni predznak. One bi imale zadatak da integriše građane jedne države oko zajedničkog sadržatelja – to bi mogla da bude nacionalna istorija i kultura, koja bi se uklapala u širi okvir svetske istorije i kulture: tu se obrazovanju dodaje jedan ili dva strana jezika. Proces obrazovanja bi trebalo da sugrađane i sunarodnike prikaže kao bližnje. Ideja bližnjih ne ukida moguće razlike koje postoje između bližnjih, ali ih pacifikuje i ne insistira na njima. Funkcija ovog obraznog procesa je integrativna. Na temeljima ovog integrativnog shvatanja države, učenik bi se zatim mogao obrazovati u određenom stručnom smeru. Upravo zbog ovog utemeljenja, stručno znanje ne bi učenika pretvaralo u funkciju, što znači da se identitet učenika ne bi sveo na stručnu kvalifikaciju. U konačnom zbiru proces obrazovanja bi se završio kreiranjem ličnosti: osobe koja pored svojih posebnih kvalifikacija, ima osećanje da je okruženo bližnjima: sunarodnicima, sugrađanima, građanima iste države.

Ukoliko je titular obrazovanja Megalopolis stvari se menjaju. Društveno uređenje Megalopolisa – oligarhija – nije usmereno ka interesu celine, već ka interesima manjine koja vlada većinom. Takvo uređenje se onda preslikava na proces obrazovanja. Ukratko: dok država integriše svoje građane, Megalopolis insistira na razlikama između građana. To se čini procesom obrazovanja: marginalizuju se predmeti koji integrišu učenike (istorija i nacionalna književnost) i umesto njih se naglašavaju predmeti koji se bave komunikacijom između socijalnih grupa koje se označavaju ,,manjinskim” čak i ona kada statistički gledano nisu manjina. Konkretno: srpski jezik postoje jezik i komunikologija, srpska književnost postaje kulturologija, istorija se zamenjuje brojnim stranim jezicima. Na taj način se tokom procesa obrazovanja učeniku sugeriše da je okružen različitim socijalnim i jezičkim grupama i da nema bližnjih: svi su podjednako udaljeni i on nema nikakvu obavezu prema bilo kome osim prema sebi. Takvo obrazovanje od dece i omladine pravi egoiste.

Kada se na ove temelje dogradi stručno obrazovanje, dobijamo roba koji je određen svojom kvalifikacijom i koga naučena sebičnost u političkom smislu ili pacifikuje/depolitizuje ili ga pretvara u oportunistu. Na taj način, interesi ekonomske manjine su zaštićeni, jer ovaj rob ne može nikako da ugrozi njihovu vlast, ali može da joj doprinosi bili na ideološkom planu, legitimizujući je, ili na planu partikularnih sfera, kada je sveden na funkciju.

Najzad, progovorimo o položaju nastavnika u oba koncepta obrazovanja: ukoliko je titular obrazovanja Država, uloga nastavnika je aktivna. To znači da je proces formalnog obrazovanja zamišljen kao korekcija alternativnih obrazovnih procesa – kakvo je recimo obrazovanje putem industrija zabave, koje se nalazi u vlasti Megalopolisa. Nastavnik tada zastupa i reprezentuje Državu. Nastavnici su manekeni države, u najboljem smislu te reči, pa je prema tome Država iz vlastitog interesa dužna da obezbedi prestiž nastavnika kako u društvu tako i prema učenicima. Razume se, to ne znači da se nastavniku daju mogućnosti da zlostavlja učenike, ali znači da nastavnik treba da bude uzor deci, po svemu: po ponašanju, stavu, socijalnom statusu.

Ukoliko je titular obrazovanja Megalopolis, nastavnik ima potpuno marginalnu, pasivnu ulogu. To je zato što proces formalnog obrazovanja sada samo prati medijsko obrazovanje, koje osnovne ideje Megalopolisa već prenosi u glave učenika putem masovne kulture. Drugostepena, marginalna uloga nastavnika, mora se odraziti na njegov status u svakom pogledu: i u finansijskom, i u društvenom i smislu autoritera pred učenicima.

Tako jedan častan, kreativan i lep poziv, od izuzetne važnosti za opstanak svake države, postaje jedan težak, neugledan i slabo plaćen posao, od drugostepene važnosti za opstanka Megalopolisa.

Smatram da je važno da se pitanje sistema obrazovanja mora najpre da se postavi kao političko pitanje, a ne kao pedagoško pitanje. U drugom slučaju, osnovni problem procesa obrazovanja – problem titulara znanja – ostaje skriven. Tek kada se taj problem jasno postavi, moguće je na osnovu rešenja tog problema, krenuti u nijansirano uređivanje mikrosegmenata procesa obrazovanja, jasno, u skladu sa osnovnom idejom, tačnije osnovnim odgovorom. A to je odgovor na pitanje ko je titular obrazovnog procesa u Srbiji.

 

 

(Ovo je izlaganje pripremljeno za skup „Pod maskom slobode – neoliberalno razaranje obrazovanja“, koji je organizovala Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije. Na skupu nisam prisustvovao usled bolesti. Čini mi se, međutim, da je izlaganje vredno pažnje pa sam ga zakačio ovde. Podlvlačenja su tragovi rolera na rukopisu, koji je bio spreman za čitanje – reči koje je trebalo naglasiti glasom)