Sofija Andrejevna (priča)

Frenzen je Sofiju Andrejevnu upoznao kao šankericu u kafiću Meks. Bio je to jedan od onih kafića koji su pokrenuti sa namerom da se dogodi čudo. Što znači: sa malo para, ali sa velikom željom da se one zarade. Tako je Meks imao samo šank od hrastovine, koji je vredeo više nego ostatak nameštaja u kafiću. Frenzen je mislio da je to zato što je vlasnik Meksa taj šank dobio od nekoga kao kompenzaciju za nešto. Druga mogućnost je bila da je vlasnik bio lud, te da je 2/3 osnivačkog kapitala upucao na šank. (A možda je tako i moralo biti. Ko zna? Frenzen nije znao vlasnika Meksa, nije imao pojma o ugostiteljskom biznisu, o upravljenju automobilom, o ponašanju u društvu, o krađi čokolada, poput njegovih prijatelja koji su taj biznis upražnjavali u osnovnoj školi. Neki su kasnije postali narko-dileri. Dešava se. Sada pored Frenzena prolaze kao pored bandere, a i oni su bandere, iz Frenzenove perspektive. Sve se razrešilo još tamo davno, pred rafovima sa čokoladama od lešnika. Oni su želeli slatko, po svaku cenu. Njemu je slatka bila i gorčina, a ona se niti plaća, niti krade. Ona se ima ili nema.)

Sofija Andrejevna se naravno, nije zvala Sofija Andrejevna, ali joj je Frenzen dao takav nadimak zato što je imala lepe oči i lepu kosu. A imala je i lepo lice. Nekada bi bilo potrebno da se lepo lice i opiše kako bi čitalac mogao da je zamisli. Danas, kada je svima video-memorija puna lepih lica sa tv-ekrana, bilo bi dovoljno da se kaže na koju poznatu ličnost liči. I Sofija Andrejevna je naravno, ličila na jednu glumicu, samo što je od nje bila lepša. Ipak, Frenzen nikada nije u mislima Sofiju Andrejevnu povezivao sa tom glumicom. Iako je bila lepa, Sofija Andrejevna je bila stidljiva. Frenzen nikada nije mogao da je zamisli pred kamerama.

Montana, druga šankerica koja je radila u minijaturnom Meksu, nije bila stidljiva. Imala je: dugačku crnu kosu, puno šminke, veštačke trepavice, veštačke nokte, kožne pantalone, duboke crne čizme, velike grudi, najverovatnije prirodne. Sa Montanom su svi u Meksu želeli da pričaju, ali avaj, nju užasno nervirala: 1) priča (,,filozofiranje”) 2) gomila stisnutih srednjovečnih muškaraca, koji imaju dovoljno za pivo, vino, rakijicu ili čak viski, ali nemaju dovoljno za ženu i za njene potrebe. Pa sada čekaju da im ona milosrdno pokloni svoje vreme za to jedno pivo što ispijaju. A ona nije bila milosrdna, jer ni njoj niko ništa nije poklanjao. I tako se sve to vrtelo u krug. Njihova požuda se preobražavalu njenu mržnju, koja je zatim postajala njihova mržnja prema njoj, onda bi otišli, izduvali se, posle bi se vratili, da pokušaju ponovo.

Kada se Montani jednom odlepila leva veštačka trepavica, ipak niko u Meksu nije to žeeleo da joj kaže. Više od sat vremena radila je tako sa dopola odvaljenom trepavicom, kao karikatura lepotice. Muškarci su namigivali jedni drugima, smejali su se, ili su ćutali. Montana je i dalje imala stav: ja sam nedodirljiva boginja seksa, a nedodirljivost je nju više uzbuđivala od seksa. Frenzen je razmišljao o tome kako je u nekim godinama muškarcima potrebno da budu u blizini ženske lepote, seksipila, a više nisu mladi, nisu ni bogati. Onda su samo jadni. Da, pomišljao je, jadno je sve to. Nije smešno, nije ni lepo, već samo jadno. Međutim, kada je želeo da sve to prekine i da šankerici konačno kaže da joj se odlepila veštačka trepavica, Frenzen je došao do zaključka da bi Montana pomislila da on to želi da je dobije za sitnu uslugu. Zato je oćutao. Kao i ostali. Mada jadni, svi ti muškarci, nisu bili glupi. To ne. Nisu bili glupi.

Iako je nekoliko puta bio sam u Meksu sa Sofijom Andrejevnom, Frenzen nije sa njom progovorio ni reči. Frenzen je bio tada još uvek mlad, a bio je i lep. Znao je bezbroj priča, neke su bile stvarne, neke izmišljenje, neke i stvarne i izmišljenje. Sofija Andrejevna je za to vreme prala čaše, pa šolje. Onda je poslala nekoliko poruka. Potom nije radila ništa. Stajala je u šanku, pila je limunadu bez šećera, gledala je kroz izlog u ljude koji su hodali ulicom, napolje, iza Frenzenovih leđa.

Dok je gledao Sofiju Andrejevnu, Frenzen se pitao od čega ona živi: lepo se oblačila, lepo se šminkala, nije mogao da zamisli da je kupljenja, a opet se malo zarađivalo od šankerisanja u Meksu. Ako je imala bogate roditelje, zašto je radila ovde? Sofija Andrejevna nije trebalo da bude u Meksu, zaključio je Frenzen, a da nije znao gde bi Sofija Andrejevna uopšte trebalo da bude. Neko bi možda uspeo da na osnovu nekog skrivenog detalja na njoj pronađe odgovor na to pitanje, ali njemu je taj detalj promicao, kao što je promicao i svima drugima. Taj detalj je postojao samo u književnosti i bio je uočljiv samo velikim detektivima, koji su takođe postojali samo u književnosti. U stvarnosti, postojala je samo jesen iza Frenzenovih leđa i ljudi koji su išli svojim stazama, štiteći se od vetra i kiše, podjednako besmisleno u ovom gradu kao i u onim drugim, u koje su odlazili ili bežali u potrazi za što više novca. To je bila njihova mrkva. A štap je bio u njihovim glavama i pratio bih kuda god bi otišli, samo što to nisu želeli da priznaju. Ni sebi, a ni drugima.

Frenzen je nekoliko puta slušao kako gosti počinju razgovore sa Sofijom Andrejevnom. Uvek su to bile vrlo slične rečenice, jer su ti ljudi bili vrlo slični, jer su vrlo slični bili i njihovi životi, a u slučaju Sofije Andrejevne želje im nisu bile slične već iste. Ponekad bi ih Frenzen slušao, sedeći za šankom, dok su razgovarali iza njegovih leđa. Pričali su o zajedničkim poznanicima koje su uglavnom ogovarali, retko su nekoga hvalili, a kada jesu, ne bi znali da kažu ništa više od toga da je taj neko lud. Dok bi pretresali šire teme, ponavljali bi rečenice koje su dan ranije pročitali u novinama ili čuli na televiziji. U mladosti, Frenzen je takve ljude mrzeo. Sada ih samo žalio. Sve je bilo tako jadno, ne samo ovde već i tamo gde su odlazili ljudi iz ovog grada, da bi imali više novca. I ovi ljudi koji su sedeli u Meksu bočno od njega, želeli su da imaju više para. Tada bi mogli da pojebu Montanu ili neku sličnu ribu i život bi odjednom smisla. Ovako ga nema. Da život nema smisla, znao je i Frenzen, znali su to i oni, samo se ne bi složili oko razloga.

Takvi ljudi su započinjali priče sa Sofijom Andrejevnom. Odgovarala bi na pitanja teško, kao da se nečega stidi. Nekada bi se i nasmešila, sramežljivo. Onda bi se ljubazno izvinula i pozvala bi nekoga telefonom, samo da prekine razgovor. Dok je pričala sa tim nekim, čekajući da se gost udalji, Frenzen je video da joj je neprijatno. Pomislio je da će Sofija Andrejevna otići iz Meksa ne zato što ima malu platu, već zato što joj je bilo neprijatno.

Možda je zato tog popodneva, dok je bio sam u Meksu sa Sofijom Andrejevnom, Frenzen ćutao. Iako je raspolagao neverovatnim registrom pripovedanja, iako je znao da piše i da priča, jer ništa drugo nije ni znao, Frenzen je tog popodneva ćutao. Znao je da se neke priče nalaze, doslovce, na samoj granici postojanja; pomislio je da je dovoljno da leptir proleti pored njih, pa da ih uništi vazdušna struja koju proizvode njegova krilca. U retkim trenucima nadprirodne senzibilnosti, ljudi mogu da osete takve priče, a onda moraju da ih zabeleže odmah ili će nestati. A i kada se zabeleže, to su priče na samrti; u knjižarama koje više podsećaju na Zaru nego na vavilonsku biblioteku, nema police na kojima bi se mogle staviti. Ljudi koji tu kupuju knjige nikada u svom životu nisu doživeli trenutak takve nadprirodne senzibilnosti. Zato su i te priče na samrti, čim se rode. Potrebno im je veštačko disanje, potreban im je inkubator, potrebna im je izolacija od života. Pa ipak, to su priče o stvarnom ljudskom životu. Ostalo su samo laži. Ništa više od toga.

Sofija Andrejevna nije otišla iz Meksa, već je Meks napustio i nju, i Montanu, i Frenzena i sve ostale. Kada je jednog dana prolazio tom ulicom, Frenzen je video da je kafić zatvoren. Objava na vratima je izveštavala pučanstvo da se to dogodilo zato što u ugostiteljskom objektu nisu izdavali fiskalne račune. A potom se ugostiteljski objekt zatvorio konačno, za vjeki vjekov. Vrlo brzo se, međutim, u tom prostoru otvorila prodavnica sveća. Frenzen je jednom ušao u nju. Naravno, ništa više od Meksa nije ostalo osim onoga što je imao u svojoj glavi. Frenzen je sumnjao da je prodavačica istovremeno i vlasnica prodavnice. Porazgovao je malo sa njom. Ispostavilo se da je njegova pretpostavka bila tačna. Bila je to vrlo ljubazna devojka koja je tek prešla tridesetu. Lepuškasta a preduzimljiva. Frenzen je sumnjao da kući ima nekoliko knjiga iz žanra samomopomoći i da mašta o trenutku kada će moći da zaposli i drugu radnicu. Slušajući je, posmatrao je sveće oko sebe, praveći se da ga zanimaju. Bilo je tu sveća raznih oblika, mirisa, boja. Glas prodavačice ga je pratio: ove mirišu na ružu, ove na lipu, one tamo na begonije. (Frenzen se pitao kako uopšte begonije izgledaju. Nije ni to znao). Bilo je tu sveća za razne životne prilike. Jedino nije bilo sveća za groblje. Frenzen je to primetio, ali nije želeo da to i kaže. Umesto toga, kupio je nekoliko sveća, koje mu je vlasnica pažljivo zapakovala u ukrasnu hartiju, jer je kazao da ih nosi na poklon. Kada se našao pred zgradom u kojoj je živeo, spustio je paket sa svećama isto tako pažljivo u kontejner pun žutog, već svenulog i natrulog lišća. Bila je jesan, a to godišnje doba Frenzen najviše voli.

Što se tiče Sofije Andrejevne, bio je siguran da je više nikada neće videti. Za Montanu je znao da hoće. Znao je da će taj trenutak jednom da dođe i došao je. Bilo je to mnogo godina kasnije. Sedeo se sa svojom suprugom na terasi restorana koja se nadvila nad obalom jezera. To mesto je bilo nedavno otvoreno i ljudi su dolazili da ga onjuše. Kelneri su se, međutim, često menjali, što je bio znak da su slabo plaćeni, a novi su bili sve gori. Frenzena to nije puno nerviralo. Nije spadao u grupu posetilaca koja je smatrala da treba da dobije ne znam ni ja šta za svoje pare. Bio je zadovoljan da kafa jednom dođe i da bude solidna. Isto je važilo i za njegovu suprugu, koja je bila levičar staroga kova. Više su je zanimala prava radnika i radnica, nego prava žena bez muškaraca.

Montana je međutim, bila nervozna. Ona je želela da joj kafa stigne odmah i da ne bude ni previše topla ni previše hladna. A kada se izvikala na kelnera, koga je bilo baš briga i za nju i za njenu jebenu kafu, podelila je nezadovoljstvo sa svojim partnerom, koji je klimnuo glavom. Posle su se oboje vratili svojim mobilnim telefonima. Montana se nije promenila, samo je bila starija. Frenzen je osmotrio njenog partnera. Izgledao je kao njena druga polovina. Imali su ista interesovanja: novac i seks. Sem toga, on je voleo da ima ženu u koju će svi ostali muškarci gledati, balaveći; ona je volela da u nju gledaju svi muškarci, balaveći. Frenzen je pomislio kako su srasli jedno uz drugo, uprkos činjenici da je pored njega mogla biti i neka druga, slična, žena, kao što je i ona pored sebe mogla imati nekog drugog, sličnog muškarca.

Onda su prošle godine i Frenzen više nije video ni Montanu. U prodavnici sveća pojavila se nova prodavačica. Vlasnicu prodavnice je video u restoranu u ulici koja se nekada zvala Engelsova, a sada, Matije Korvina. Doručkovala je. Pored tanjira se nalazila čaša od 3 dl. nekog ceđenjog miksa koji daje snagu i produžuje život. Nije ga se sećala. To je i razumljivo. Ne bi se sećao ni on nje, da nije pisac, a pisci imaju slonovsko pamćenje.

I Frenzen je uskoro zaboravio na Sofiju Andrejevnu sve dok jednom, kupujući giros, nije video njenu sliku na providnoj plastičnoj kutiji sa prorezom na gornjoj strani. U kutiji je bilo novca: uglavnom, novčanice od deset, dvadeset, pedeset dinara. Poneka i od sto dinara. Na prednjoj strani kutije nalazila se slike devojke koju je Frenzen zvao Sofija Andrejevna. Ispod slike je bilo napisano njeno pravo ime, a zatim i poruka: da naša sugrađanka ponovo prohoda posle teške saobraćajne nesreće.

Posle je takve kutije viđao i na drugim mestima: recimo, u burekdžinicama i prodavnicima mešovite robe, tamo gde se kupuje hleb i mleko, i gde nije važno kako nešto izgleda. Frenzen je ostavio novac u kutiju, a onda je pomislio: da Sofija Andrejevna ima nekoga, taj neko bi platio operaciju i sada bi ona hodala. Onda je ponovo obratio pažnju na njenu fotografiju sa plastične kutije. Bila je to fotografija iz onog vremena kada je radila u Meksu. Pomislio je da sada Sofija Andrejevna sasvim sigurno ne izgleda kao tada. Ne samo zbog eventualnih posledica nesreće, već zato što je od tada prošlo dosta godina. Frenzen se promenio. Ona se promenila.

Onda je obratio pažnju na osmeh sa fotografije. Začudio ga je. U tom osmehu nije bilo ničega stidljivog, ali ni banalnog. Nikada u Meksu nije video takav njen osmeh. Sofija Andrejevna na toj fotografiji izgleda kao da nekome pozira. Njen osmeh je međutim, bio lep i prirodan. Da li fotograf uspeo da je nasmeši nekom smešnom pričom? Da li ga je poznavala toliko dobro da je nestalo one stegnutosti koju čovek ima kada ga fotografišu za nešto? Ko to zna. Frenzen je pomislio da na ovom mestu u književnosti počinje da priča, ali se ovde u životu, ona prekida. Čemu odgovori na sva ta pitanja? Zabave radi? Da se ubije vreme, dok vreme polako ubija nas? Ubacio je novčanicu od dvesta dinara u kutiju i izašao je napolje sa girosom u kesi. I on produžuje život.

Još neko vreme se Frenzen sretao sa Sofijom Andrejevnom na plastičkoj kutiji koja je molila za pomoć da nesrećna sugrađanka prohoda. Tada bi razmišljao o tome kako je došlo do saobraćajne nesreće: nekada bi Sofija Andrejevna bila u nekom džipu koji vozi muškarac poput onoga koji je klimao glavom pored Montane; nekada bi pak bila običan pešak koji je takav džip pokupio.

Ispričao je celu tu priču svojoj supruzi dok su pili kafu, sedeći na dvosedu pored iskučenog televizora. Kazao joj je da nije siguran da su se kutije sa molbom za pomoć pojavila baš onda kada ih je primetio. Možda su se pojavile mnogo ranije.

A tako su i nestale: kada mu je supruga kazala da nema više tih kutija za pomoć nesrećnoj sugrađanki, iznenadio se. Uopšte nije primetio njihov nestanak. Frenzen je pomislio da je možda novac za operaciju nabavljen. Tako je nastavio da živi, ne misleći više na Sofiju Andrejevnu. Nikada sa njom nije progovorio ni jednu reč. Nikada nije bio zaljubljen u nju, nikada nije patio za njom. Ona je bila leptir u njegovom životu.

Pa ipak, ponekad bi se pojavila u Frenzenovom sećanju. To se dogodilo recimo onda, kada je prelistavao četvrto izdanje zbirke priča u jednoj knjižari. Znao je da čitanost zbirki priča više zavisi od naslova zbirke, reklame, imidža autora, njegove kontektovanosti. Manje zavisi od samih priča.

Priče su govorile o ženama. Bile su napisane za žene, jer žene kupuju knjige priča o ženama. Eventualno o ženama i muškarcima, ako je autor mlad, lep i ako zamišljeno gleda u daljinu kao da mašta o nekoj ženi (čitateljki). A kakva bi bila priča o Sofiji Andrejevnoj i onoj plastičnoj kutijici napunjenoj bakšišima koje je dobijala u Meksu. Frenzen se nasmejao. Kome bi uopšte bila potrebna priča o Sofiji Andrejevnoj, tom leptiru, koji više ne leti.

Međutim, nekoliko meseci kasnije, ili možda čak i godinu, supruga je Frenzenu napomenula da se u gradu ponovo nalaze plastične kutije sa fotografijom Sofije Andrejevne. Ponovo su bile tamo, na istom mestima i ponovu se se isto onako sporo punile sitnišem.

I Frenzen se uznemirio. U njegovoj su se glavi sada sudarala razne ideje i pretpostavke: po jednoj, bilo je potrebno sakupiti još novca, jer je bila potrebna još jedna operacija. Po drugoj, nije bilo nikakve operacije niti će je biti, a ovo je samo način na koji Sofija Andrejedna prosijači; čak i ako ne može da hoda, čovek mora od nečega da živi. Po trećoj, Sofija Andrejevna nikada nije doživela bilo kakvu saobraćajnu nesreću, odavno je napustila grad i sada pere suđe ili odgaja decu u Beču, Londonu ili negde u Nemačkoj, dok neki dovitljivi sugrađanin koristi njenu sliku da bi izvukao novac od drugih sugrađana.

Sve je bilo moguće.

Dok je sa suprugom ručao u restoranu u ulici Matije Korvina, Frenzen je video kako u ugostiteljski objekt ulazi i vlasnica prodavnica sveća. U ruci je držala najnoviji broj Kosmopolitena. Odavala je utisak uspešne, samodovoljne žene. Niko joj nije bio potreban u životu, za stalno. Onda je sela, naručila je vino, i počela je da pregleda meni. Frenzen je postao svestan koliko je vremena prošlo i pomislio je poslednji put na devojku kojoj je dao ime Sofija Andrejevna. Sada se to ime odvajalo od lica te devojke, lako i tiho, kao leptir koji se odvaja od lista na drvetu. Zamahnuće svojim tankim krilima i poleteće nečujno. Od lepeta tih krila, negde daleko, zagrmeće nebo, spustiće se oblaci i počeće oluja.

Ali ovde, ovde se neće dogoditi ništa.

(pdf verzija)