TRŽIŠTE KNJIGA KAO POSLEDNJE PRIBEŽIŠTE SLOBODE

Početkom decembra, bio sam sa suprugom dve nedelje u Kini. Tamo smo, između ostalog, imali prilike da provedemo nekolio sati u ćaskanju sa jednim pekinškim bračnim parom. Ona je Kineskinja, a on Srbin, intelektualac i penzioner, koji je ceo svoj radni vek proveo na Zapadu, pre svega u Engleskoj. Tokom razgovora o knjigama, ispričao nam je kako se u Londonu zatvaraju nekada poznate, specijalizovane knjižare. U razgovor se tada umešala i njegova žena, dodajući kako je tokom posete Beogradu bila iznenađena brojnošću knjižara ,,na dobrim mestima, u samom centru grada”. I zbilja, kada čovek prošeta od SKC-a do Kalemegdana, naići će na desetak velikih i malih knjižara, od kojih je svaka lepa na svoj način.

Razume se, zatvaranje londonskih knjižara znači i to da se prodaja knjiga u velikoj meri prenela na internet, mada ne bi trebalo isključiti ni trend da se u engleskim školama sada veća pažnja posvećuje modi, nego Šekspiru: naime, dečake valja naučiti da nose suknje, a devojčice pantalone. A to traži vreme. Pošto kaskamo za svetskim trendovima, u srpskim školama je još uvek ostalo vremena i za subvezivne delatnosti, a to je oduvek bilo čitanje: otuda, verovatno i onaj niz knjižara, u centru Beograda, jer da se knjige ne kupuju, ni te knjižare ne bi postojale. (Nadam se da naši reformatori čitaju ovaj tekst i da će uskoro dovršiti započete obrazovne reforme: i naša deca zaslužuju da na kraju školovanja postanu makar funkcionalno nepismena).

Dok se ovaj svetli cilj ne ostvari, nije zgoreg osloniti se na plaćenu radnu snagu (ili na korisne idiote) koji će ponavljati kako u Srbiji ima više pisaca, nego čitalaca, da bi, naravno, u sledećoj rečenici nužno pomenuli da je ono napisano uglavnom smeće. (Biti autošovinista, bilo iz gluposti, bilo iz konjukture, još uvek je najsigurniji zanat u Srbiji). Evo šta ja o tome mislim: nigde se taj nedostatak čitalaca u Srbiji bolje ne vidi, nego subotom, na Sajmu knjiga u Beogradu: hale i štandovi su sablasno prazni, posebno u glavnoj auli, dok se malobrojni, besposleni prodavci, uz kaficu, dopisuju preko what’s up-a ili vibera.

Ali dosta sa ovom plitkom ironijom, reći će neko, da bi zatim postavio ono poznato pitanje koje stremi da sačuva dignitet Književnosti: šta se to u Srbiji zapravo čita? Pre nego što se odgovori na ovo pitanje, valjalo bi, međutim, odgovoriti na nekoliko drugih, u najmanju ruku isto toliko važnih pitanja: na primer, koliko je ljudi u ime estetske vrednosti književnog dela javno reagovalo na to što žiriranje za medijski najeksponiraniju književnu nagradu u Srbiji sve više postaje ideološka trijaža, pa tek onda sve ostalo? Koliko je ljudi reagovao što u bezmalo 90% takozvanih ,,ozbiljnih” i ,,uglednih” štampanih medija u Srbiji nema mesta za knjige i autore koji argumentovano i kritički propituju Jedino Dozvoljeno Mišljenje i pored činjenice da bi se 90% ljudi gorko nasmejalo da im neko kaže da Srbija, pridržavajući se tog Jedinog Dozvoljenog Mišljenja, u bilo čemu napreduje? Koliko je književnih poslenika protestovalo protiv ovog brisanja, ako već tim izbrisanim ljudima i knjigama nije priteklo u pomoć na neki drugi, indirektni način?

Nekada je upravo Književnost na sebe preuzimala zadatak da bude mesto spora različitih ideja i mišljenja o svetu. Zato je i nastao roman ideja, a zato je i Pekić, u jednom intervjuu, pomenuo da svakom svom junaku (koji reprezentuje jednu ideju) daje ,,najbolje šanse”, bez obzira što je lično nekima idejama bliži, dok je od nekih vrlo udaljen. Drugim rečima, Književnost je slobodu pisanja videla kao slobodu koliko od žanrovskih toliko i od ideoloških konvencija, a pod njenim uticajem i mediji su se borili za svoju slobodu od ideološke dogme. Zato je početkom sedamdesetih godina i bilo moguće da Pekić dobije ondašnju Ninovu nagradu, a da mu negde u isto vreme država oduzme pasoš, kako ne bi emigrirao u London. (Kasnije ga je dobio nazad, pa je otišao).

Danas, međutim, dobar deo medijski eksponiranih književnika u Srbiji svoju eksponiranost duguje ideološkoj pravovernosti, dok je, sa druge strane, malo ko spreman da principijelno napadne idelogizaciju medija i književnosti u korist slobode mišljenja, odnosno slobode da se svačijem mišljenju daju podjednake šanse (bez čega je demokratija samo farsa).

I tako dolazimo do sledećeg paradoksa: izbrisani iz većina medija, kritički intonirane knjige i autori koji još uvek imaju hrabrosti da misle izvan domena Jedinog Dozvoljenog Mišljenja, svoje poslednje uporište nalaze…. u izlozima tzv. komercijalnih knjižara. Jedino u tim izlozima, ideološki žigosani ili izbrisani autori mogu da se nađu rame uz rame sa modelima ideloški pravovernog mišljenja koji se forsiraju u većini medija i na neke druge načine. Jedino u tim knjižarama, koje navodno ,,komercijalizacijom” uništavaju dostojanstvo ,,Književnosti”, pisci i knjige koje pod nepodnošljivim uslovima čuvaju dignitet ličnosti intelektuaca i slobodnog mišljenja, imaju pravo i mogućnost da se obrate svim građanima i sunarodnicima – pravo i mogućnost koje im je većina medija u Srbiji davno oduzela.

To me uverava da će se dostojanstvo Književnosti u narednim godinama braniti upravo tu: u izlozima komercijalnih knjižara, koje još uvek čuvaju slobodu tržišta, odnosno slobodu da se pravi profit (tj da se investira u ono što može da se proda). To će dovesti, verovatno i do izvesnih poetičkih posledica: autori kojima je više stalo do digniteta Književnosti i slobode mišljenja od učestovanju u medijski najeksponiranijem srpskom književnom rialitiju, verovatno će uskoro zaključiti da umetnost nije suprotnost, već nadogradnja zanata, odnosno da za majstorski dribling talentovanom fudbaleru nije potreban čitav fudbalski teren. Dovoljan mu je i petoparac: to je onaj uski prostor u kome književnost i žanr nisu suprotstavljeni jedno drugom, već jedno drugo nadahnjuju.

(Večernje novosti)