Žarko Vidović: Biografija i mišljenje

1

Ako pod tipičnom biografijom intelektualca podrazumevamo prevlast unutrašnjeg života i unutrašnjih događaja nad spoljašnjim – onda biografija Žarka Vidovića, filozofa i istoričara civilizacija, ne spada u grupu takvih biografija.

Vidović se rodio u Tešnju, 1921. godine. Gimnaziju završava 1939. godine, u Novom Sadu. Član je SKOJ-a. Redovno učestvuje u štrajkovima radnika i obračunima sa policijom. Odlazi u Zagreb, prvo na studije medicine, da bi posle tri semestra prešao na filozofiju. U aprilu 1941. godine odlazi u dobrovoljce. Nakon aprilskog kraha, deluje u Sarajevu kao ilagalac i sarađuje sa čuvenim Valterom Perićem, kasnije ovekovečenim u filmu Valter brani Sarajevo, Hajrudina Krvavca. Ustaše Vidovića hapse 6. oktobra iste godine. Spašavaju ga – Nemci, koji Vidovića i ostale uhapšene Srbe preuzimaju iz ustaškog zatvora. (,,Nemački zatvori su bili spas od ustaša”)[1]. U nemačkom zatvoru ostaje do 3. aprila 1942. godine, kada ga ponovo preuzimaju ustaše. U maju, na Đurđevdan, Vidovića sa još tri hiljada Srba, ustaše trpaju u vagone i šalju ih za Jasenovac. Bez vode i hrane, gotovo bez vazduha, ljudi u prenatrpanim vagonima stižu pred logor: ,,Čujemo kako se otvaraju vrata i viku: ‘ispadaj brzo!’ I čujemo udarce! Otvoriše se najzad vrata i na našem vagonu. Mi izlazimo po naredbi, kad iza nas ko klade padaju mrtvi među nama, za koje nismo znali. Nismo ni znali da su mrtvi dok su stajali ne mogavši da padnu, smoždeni, slomljeni. (…) Trkom smo išli do logora. Ko ostane na nogama živeće – do logora. Ko padne, dotuku ga.”[2]

Pred logorom, Vidovića i ostale zatvorenike dočekuju ,,totovci”– službenici vojno-civilne organizacije Tot, koja je tražila robovsku radnu snagu, za građevinske radove širom okupirane Evrope.

Vidović dalje svedoči: ,,Totovci nas postrojavaju u nekoliko redova ispred ulaza u glavni logor, u stroj dug oko dvesta metara. Idu iza nas i teškom čizmom udaraju svakog od nas pod koleno. Ko padne, ili poklekne, ne sme da ustane – ubiće ga. Ko ostane na nogama ide među odabrane. Oni koji padnu idu u Jasenovac. Ja sam pre rata bio trkač, bio sam i treći na državnom takmičenju za juniore, pa sam imao snažne noge. Tresnuo je i mene dva puta, ali sam izdržao.”[3]

U Jasenovcu, Vidovića zadržavaju do 17. maja 1942. godine, a onda ga, sa ostalim izabranicima transportuju prvo u logor Staro sajmište u Zemunu, a zatim u Norvešku, u logor Osten. Iz logora beži u septembru 1943. godine. Spas nalazi u Švedskoj. Kao stipendista Kraljevine Švedske, studira u Upsali. Godine 1945. vraća se u zemlju gde ga komunisti hapse. Ipak, u Beogradu završava prvo studije filozofije, a zatim i istoriju umetnosti na kojoj doktorira. Prelazi najpre, u Sarajevo, gde predaje do 1961. godine, a zatim ga ponovo zatičemo u Zagrebu kao profesora na Univerzitetu. Novembra 1967. godine, u Književnim novinama objavljuje tekst u kome je napisao ,,da je centar srbofobije u Beogradu i to u CK Jugoslavije”.[4] Isteran je sa Univerziteta. Seli se u Beograd. Počinje da se druži sa Milanom Kašaninom. Ulazi u krug ljudi oko oca Justina Popovića. Godine 1969. dobija mesto u Institutu za književnost i umetnost, gde ostaje do penzije.

2

Suočen sa Vidovićevom biografijom i Vidovićevim mišljenjem – najpregnatnije izraženim u njegovim Ogledima o duhovnom iskustvu – čovek mora da se zapita kakva je veza između takve biografije i takvog mišljenja. Međutim, pitanje o vezi između biografije i mišljenja, može se postaviti i u slučajevima tipičnih intelektualnih biografija. Na primer, kod Mišela Fukoa. Rođen 1926. godine, Fuko Drugi svetski rat provodi školujući se. Razume se, distanciranost od ekstremnih egzistencijalnih iskustava nije zločin; nije poenta u tome da se Fukou zbog ove sretne okolnosti na bilo koji način nešto prigovori. Međutim, ova okolnost dobija svoj smisao kada se zna da je šezdesetih godina prošlog veka, Fuko napisao sledeću rečenicu: ,,Najteže nasleđe koje smo primili od devetnaestog veka – i već je krajnje vreme da ga se otarasimo – jeste humanizam.”[5] Izostanak egzistencijalnog iskustva žrtve – kakvo je primera radi imao Vidović – kao da stvar jedan filozofski okvir u kome se odnos između moći i objekta moći određuje na drugačiji način.[6]

Sreten Marić koji ovu rečenicu citira, ima mnogo obzira prema Fukou i njegovoj filozofiji, pa ipak beleži: ,,Istina, sam Fuko se i te kako bavi ‘idejom o čoveku’ i svim njegovim problematikama, ali ovi njegovi ovde citirani zaključci su za mene neka vrsta ideologije tehnokrata, onih koji verovatno i ne postoje u stvari, koji su valjda samo mit našeg doba, a za koje se veli da sve potčinjavaju nadljudskoj racionalnosti i efikasnosti logike i tehnike.”[7] Nije ovde pitanje u tome ko je veći filozof, ili ko je bolji čovek, niti da li treba čitati Fukoa ili ne. Radi se o tome da postoji jedan način čitanja, koji bih nazvao testementarnim, a koji se zasniva na tome da se filozofski tekstovi čitaju dvostuko: i kao filozofski tekstovi, ali i kao tekstovi koji mogu da postanu politički operativni, dakle, kao tekstovi koji mogu da nadahnu određenju političku ideologiju, pa i praksu. Testmentarni karakter čitanja ovde počiva na tome što se tekst čita i kao testament, kao nešto što treba da se ostvari u praksi, a ne tek kao nešto što se završavana obodima teksta. Sreten Marić upravo tako čita Fukoa.[8]

Ako filozofske tekstove čitamo na ovakav način, onda je razumljivo da se možemo zapitati o vezi između biografije nekog filozofa i njegove filozofije. Te veze mogu biti zapretene, lišene eksplikacije. One tada spadaju u nešto što bih nazvao biografsko nesvesno, kao analogiju sa fenomenem tekstualno nesvesnog.[9] Tako filozofija postaje čvršće vezana za biografiju, sa jedne strane, ali i za svet, sa druge strane. To je odlika testamentarnog čitanja.

Vratimo se sada Vidoviću: da li između njegovih radikalnih životnih iskustava (iskustva žrtve) i njegove filozofije postoji neka implicitna veza? Čini mi se da odgovor na ovo pitanje nalazimo u temeljnoj opoziciji iz koje proističe misaoni sistem Žarka Vidovića, a to je značenje glagola ,,biti”. O tom pitanju Vidović piše na samom početku svoje važne knjige Ogledi o duhovnom iskustvu:

,,Sva razlika između duhovnog iskustva i metafizike predodređena je razlikom u značenju glagola ‘biti’. U duhovnom iskustvu (i u filozofiji kao naknadnoj svesti toga iskustva) bitije znači: postojati i (u tom postojanju, bitiju) biti istovetan sa samim sobom (postojećim, suštim). U metafizici bitije znači: biti nešto drugo, biti isto što i nešto drugo, tj. ne biti istovetan sa samim sobom. U duhovnom iskustvu bitije je potpuna potvrda postojanja onoga što je opisano (ili naznačeno) rečju ‘biti’. U metafizici je bitije negacija, tj. shvatanje negacijom, shvatanje koje shvata nešto poistovećujući ga sa onim što nije!”[10]

Na koji način se ova temeljna opozicija može povezati sa životnim iskustvom Žarka Vidovića? Direktan, egzaktan odgovor, nije moguće dati. Ali ako čovek osim znanja činjenica raspolaže i ne manje važnim znanjem slutnje, onda je moguće naslutiti da ova opozicija u razumevanju glagola ,,biti” ima neke veze sa logoraškim iskustvom samog Žarka Vidovića. Kao da to iskustvo svojim patosom zahteva filozofski okvir koji samo to iskustvo (i to ne samo lično, već i nacionalno iskustvo, koje je logoraškim iskustvom naglašeno) treba da sačuva od zaborava.

Primera radi, ako metafizika Vukašina Mandrapu iz Klepaca dosledno definiše kao čovek po formuli V.M. je čovek, (na osnovu Vidovićevog navoda da ,,u metafizici bitije znači: biti nešto drugo, biti isto što i nešto drugo, tj. ne biti istovetan sa samim sobom”) onda smrt V.M. u Jasenovcu, sama po sebi nije nikakav događaj, budući da čovečanstvo neće nestati ako nestane V. M. Iz ovog stava se može naslutiti da se novovekovna moć, (moć koja se naslanja na prosvetiteljski stav o univerzalnom čoveku) ispoljava kao moć klasifikacije odnosno moć određivanja ko je čovek (i ko, dakle, pripada čovečanstvu), a ko ne. Najstrašniji primer ispoljavanja takve moći sigurno su nacistički i ustaški logori u Drugom svetskom ratu, u kojima je na delu bilo takvo određivanje ko jeste, a ko nije čovek. (Nama su nažalost, vrlo dobro poznati i drugi, skorašnji procesi satanizacije koliko pojedinaca toliko i celih naroda).

Kao posledica razumevanja pojedinca V.M. koga zapadna metafizika definiše kao čoveka moguće i korektivno određivanje po kome V.M. nije čovek, pa ne pripada čovečanstvu. To je moguće zato što, po ispravnom Vidovićevom stavu, metafizika tvrdi da “istina suštog [pojedinca, nap. S.V.] nije u samom suštom (nije suština suštog) nego u odnosu toga suštog prema drugim suštima. Istina kao odnos, a ne kao suština.” Upravo zato se moć ispoljava putem određivanje odnosa pojedinca prema nekoj celini[11] pa je istina pojedinca u tom odnosu, a ne u njemu samome. U krajnjem slučaju, to znači da likvidacija Vukašna Mandrape prestaje da bude ne samo zločin, nego i puki događaj, u trenutku kada se odnos tog pojedinca prema celini odredi tako da pojedinac ne pripada toj celini.

Nasuprot ovakvom shvatanju, Vidović tvrdi da duhovno iskustvo pojedinca/supštog shvata kao istovetnog samom sebi, iz čega dobija formulu da je pojedinac suština suštog.[12] Sada istina pojedinca nije u njegovom odnosu prema nekom odnosu, već u njemu samome, što znači da likvidacija Vukašina Mandrape u Jasenovcu, ne može a da ne bude događaj, odnosno zločin, jer tom likvidacijom nastaje jedna suština, koja je nesvodiva na bilo koju drugu suštinu u svetu. Na taj način, možemo da naslutimo da pojmovni okvir Vidovićevog mišljenja, u kome se značenje glagola ,,biti” vidi kao razlika između duhovnog iskustva i zapadne metafizike, možda nastaje kao izraz napora da se vlastito logorsko iskustvo, ali i logorsko iskustvo drugoga – Vukašina Mandrape, koga je Vidović poznavao – kao i nacionalno logorsko iskustvo, sačuva po svaku cenu. To iskustvo, naime, pokazuje da se do istine sveta ne dolazi samo u bibliotekama, već i na stratištima.

Eto zašto nakon čitanja Žarko Vidovića, čovek počinje znatno manje da veruje filozofima bez radikalnih biografija: počinjemo da se pitamo odakle dolazi njihov pojmovni okvir, ili misao da okvir ne postoji. Ako ne dolazi iz biografije, dakle iznutra, iz samog iskustva, onda možda dolazi spolja, iz pravca neke sile ili moći koja progovora kroz glas filozofa koji se na nju nastavlja, imajući zadatak da ukine mogućnost testamentarnog čitanja. Na taj način se glasu moći omogućava da tiho dospe u prostor javnosti i političkih odluka na posredan način, u formi ,,objektivnog”, ,,egzaktnog” znanja koje političkoj odluci oduzima prirodu političkog, da bi je prepakovala u ,,ekspertsku” odluku, odluku zasnovanu na ,,znanju” i ,,razumu”, pa prema tome i odluku koja isključuje bilo kakvu dalju političku raspravu. A samim takođe i političku alternativu.

(odlomak iz teksta ,,Žarko Vidović: Biografija i mišljenje“ – ceo tekst možete pročitati OVDE)

 

[1] Intervju sa Žarkom Vidovićem, Nedeljnik, 29. oktobar, 2015. godine, str. 54.

[2] Isto.

[3] Isto.

[4] Isto, 57.

[5] Navedeno prema: Sreten Marić, Glasnici apokalipse, Nolit, Beograd, 1968. 50

[6] Poznato je Fukoovo političko angažovanje na zaštiti zatvorenika u Francuskim zatvorima, putem učestovanja u organizaciji GIP (Group d’Information sur les Prisons). Međutim, ono što čoveka buni prilikom razmišljanja o Fukoovom aktivizmu jeste disonanca između njegovog filozofskog mišljenja i njegovog političkog angažmana. Izgleda kao da je njegov politički aktivizam neka vrsta biografske zanimljivost, biografske pene, koja samo spolja dotiče mišljenje (veza između učestvovanja u GIP-u i knjige Nadzirati i kazniti). Ako postoji neka dublja veza, onda nju možemo da naslutimo u tome da Fukoov angažman, poput Fukoove filozofije, učestvuje u tehnokratkom preobražaju države u sistem (Megalopolis). Razvijanje ove slutnje, međutim, prevazilazi granice ovog teksta, pa ćemo prema tome ostati na slutnji.

[7] Isto, 51. Sada, pet decenija nakon Fukoovih reči i Marićevog komentara o Fukoovoj tehnokratskoj ideologiji, možemo da slutimo da Marićeva ograda o realnoj egzistenciji takvih tehnokrata, možda više nije aktuelna.

[8] Naravno, može se postaviti pitanje validnosti ili ispravnosti ovakvog čitanja. Filozofi su skloni da ovakvo čitanje filozofije nazovu političkom zloupotrebom i skloni su da filozofske tekstove čitaju samo kao filozofske tekstove. Međutim, granice diskursa nisu toliko jake iz najamnje dva razloga: prvo, nemoguće je ograničiti način čitanja nekog teksta. Drugo, filozofske ideje se putem obrazovnog sistema prelivaju u druge diskurse – medijski, politički – stvarajući tako izvesnu klimu, atmosferu, izvesnu sliku sveta, koja pozicionira jednu grupu ljudi na mestu subjekta, dok ostale raspoređuje u odnosu na taj subjekt i prema interesima tog subjekta. Ovde je treba dati još jednu napomenu: testamentarno čitanje nije uvod u zabranu čitanja nekog filozofa ili u bilo koji drugi oblik represije. Ideja testamentarnog čitanja je da se proširi polje znanja tako što se uvodi nova perspektiva čitanje, te da se tako kreirano znanje dovede u vezu sa životom, i sa jednom novom slikom sveta, koja ne bi bila nametnuta spolja, već izgrađena iznutra.

[9] Vidi: Dragan Bošković, Tekstualno (ne)svesno Grobnice za Borisa Davidoviča. Službeni glasnik, Beograd, 2008.

[10] Žarko Vidović, Ogledi o duhovnim iskustvu, Sfairos, Beograd, 1989. 12-13.

[11] Ideja ekonomskih sankcija u radikalnom vidu ili strogost viznog režima manje radikalnom vidu, počiva na ovako shvaćenoj moći: to je moć koja entitet definište preko odnosa koji celina zauzima prema tom entitetu. Entitet se dakle definiše kao nešto što nije celina, pa se zato ukida i sam odnos. Šta sledi posle toga, imali smo prilike da vidimo.

[12] Ovde treba zabeležiti bliskost Vidovićevog i Kišovog stava o nesvodivosti pojedinca na celinu. Kod Kiša se to vrlo eksplicitno vidi u priči Enciklopediji mrtvih. Naime, nastanak čudesne Enciklopedija mrtvih motivisan je sledećim stavom: ,,Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikada se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini kao da je isto, jedva da je slično: svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja uvek i nikad.” D.Kiš, Enciklopedija mrtvih, BIGZ, Beograd, 1992, 65.

[13] U ovom smislu, zanimljivo je prisetiti se opaske Sretena Marića: ,,Ali doba koje nije imalo bar dve filozofije, nije imalo nijednu.” Sreten Marić, ,,Egzistencijalne osnove strukturalizma”, u Mišel Fuko, Riječi i stvari, Nolit, Beograd, 1971, 11.

[14] https://theintercept.com/2016/11/09/democrats-trump-and-the-ongoing-dangerous-refusal-to-learn-the-lesson-of-brexit/ Pristupljeno: 19 novembra, 2016.

[15] Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968. 86.

[16] Žarko Vidović, Istorija i vera, Svetigora, Cetinje, 2008. 17.

[17] Fridrih Niče, O koristi i šteti istorije za život, prev. Milan Tabaković, Svetovi, Novi Sad, 2001. 51.