PEKIĆ, NAŠ SAVREMENIK

Kada sam jednoj koleginci kazao da ću u budućnosti napisati knjigu o Pekiću (1930 – 1992) ona me je podržala uz napomenu da je to pisac koji može da se tumači u kontekstu aktuelnih fenomena. Time je želela da kaže da je Pekić naš savremenik, a mene je ostavila da razmišljam o tome šta znači biti savremeni pisac.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo da se zapitamo šta odlikuje naše vreme. Mogući odgovor je svetski bestseler Homo Deus J.N. Hararija, knjiga oduševljeno prihvaćena od strane vodećih svetskih medija u kojima se toliko pažnje poklanja ljudskim pravima. Što je paradoksalno, budući da se u Homo Deusu promoviše misao koja u najmanju ruku dovodi u pitanje ideju ljudskih prava. U knjizi se tvrdi otprilike ovo: isto onako kako je životinjski svet stajao na raspolaganju čoveku, koji ga je nemilosrdno koristio i trošio, ne obraćajući pažnju na životinjska prava, tako će i sadašnji čovek stajati na raspolaganju budućem nadčoveku koji, sledstveno, neće imati razloga da obraća pažnju na ljudska prava. Drugim rečima čovek je kriv prema životinjama, pa će zasluženu kaznu dobiti od nadčoveka (!!!) Time se stvara filozofska mogućnost za opravdavanje (budućih) velikih pomora ljudi, pri čemu ne treba zaboraviti da je tehnologija likvidicije ljudi odavno prevazišla stadijum gasnih komora; danas imamo bio-oružije odnosno veštačke viruse.

Uporedite dakle, splet ideja iz Homo Deusa sa nalogom današnjih kolonijalnih komesara koji nam naređuju da su jedini dozvoljeni tematski okviri srpske književnosti ,,jugonostalgija” i ratovi devedesetih, a da su okviri njenog prostiranja tzv ,,naši prostori”. Lako ćete doći do zaključka da je jugonostalgična, našeprostorna književnost, ukratko rečeno, zamrznuta u prošlom veku i jednom balkanskom getu. A kada ti našeprostorni, jugonostalgični autori kao nadnicu za pokornost dobiju neku rezidencijalnu stipendiju ili se prevedu na neki strani jezik u izdanju od 100 dotiranih primeraka, onda oni time mašu kao da su dobili razglednicu od ujaka iz Amerike.

Ta razglednica ih, međutim, ne čini ni savremenim, a ni svetskim piscima. Oni ostaju samo ono što su bili: nametnuti model mišljenja i pisanja za srpsku književnost kojoj je naređeno da ostane u 20. veku i da svojom ,,sadašnjicom” naziva više od tri decenije staru jugonostalgiju i preko dve decenije udaljene ratove, dok će za ceo ostali svet sadašnjica biti izazov antihumanizma u 21. veku.

Srećom, srpska književnost nije nikakva našeprostorna književnost. Srpska književnost je svetska književnost. To znamo po tome što se u njenom kanonu nalaze autori, naši savremenici, koji korespondiraju sa našim svetsko-istorijskim vremenom, a nisu zaglavljeni u nekom dvadesetovekovnom jugonostalgičnom getu, poput literarnih trećeligaša. Jedan od takvih srpskih pisaca prvog ešalona je i Borislav Pekić u čijem se romanu Besnilo (iz 1983. god.) vodi dijalog između najmanje dve vrste humanizma i opisanog homo-deus anti-humanizma. I sve se to dešava na aerodromu Hitrou, u srcu pandemije veštačkog virusa besnila, koji je nastao kao kolateralni proizvod genetskih istraživanja čiji je cilj da izvestan broj ljudi pretvori u nadljude, a većinu ostalih u genetske otpatke.

Pekić dakle, istovremeno postavlja pitanje na koje odgovara Homo Deus, ali isto tako i komentariše odgovor Homo Deusa.

To je razlog zašto je Pekić naš savremenik, baš kao što je to i Andrić koji u svom nedovršenom romanu Omerpaša Latas ispituje odnos između volje za moć i hibridnog identiteta, ili Crnjanski koji u Romanu o Londonu ocrtava konture Megalopolisa i ekonomskog rasizma ili najzad Pavić koji u Hazarskom rečniku postavlja pitanje: zašto narodi nestaju?

Kako je Pekić došao do ove savremenosti? Odgovor je jednostavan: intelektualnim poštenjem. To intelektualno poštenje se oseća u Pekićevoj intelektualnoj obradi sopstvene biografije, naime, perioda između 1944. godine, pa do kraja pedesetih godina, koji obuhvata eskalaciju komunističke represije nad srpskom građanskom klasom, pa i Pekićem lično, na šta je odgovorio organizovanjem tajne antikomunističke organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ); posle toga sledi hapšenje pisca i odlazak na robiju, sa 18 godina na životnom kontu.

Da Pekić nije bio intelektualno pošten, od njega bi nastao samo još jedan opsesivni mrzitelj komunizma koji bi svetu dodijao kafanskim pričama o svojim robijaškim danima. Umesto toga, dobili smo pisca koji je svoju književnost oblikovao kao neverovatno precizni saznajno-filozofski instrument (otuda manjak lirike kod Pekića!). Taj instrumet je trebalo da odgovori na pitanje zašto je nestala srpska građanska klasa. Odgovore nalazimo u Hodočašću Arsenija Njegovana kao i u Zlatnom runu: romani pokazuju, između ostalog, da je članovima te klase nedostajalo solidarnosti i međusobno, ali i sa onim poniženim i uvređenim, kojima su kao klasa vladali i koji su se potom okrenuli komunizmu. Zato je pozni Pekić sebe i mogao definisati kao desnog socijaldemokratu, čime je sugerisao da suverenitet države (,,desna” crta) ima smisla samo ako obezbedi socijalnu državu (,,leva” crta), odnosno da se do socijalne pravde ne može doći u uslovima kada je država pretvorena u koloniju.

Biti intelektualno pošten znači, isto tako, ispratiti krajnji domašaj sopstvenih premisa. Stoga je Pekić pitanje propasti srpske građanske klase proširio do pitanja opstanka materijalističke civilizacije pa je tako došao do sumornog zaključka (u romanu Kako upokojiti vampira iz 1977. godine) da nacizam nije tek deformacija filozofske tradicije Zapada, već samo jedna od njenih mogućih antihumanističkih konkretizacija, što će reći da ista tradicija može da ,,porodi” antihumanističku politiku i u nekom budućem vremenu, pod nekim drugim imenom.

Ukratko, Pekić je jedan od onih srpskih pisaca koji nam omogućuje da u svetskoj drami učestvujemo ne samo pasivno, kao puke bio-masa, već i aktivno, kao ljudi koji osmišljaju svet i traže orijentire za buduće delovanje.

Dovoljno za ponos.

(Izvor: Večernje novosti)