Zašto nisam ravnodušan?

Iako nije običaj da se tekstovi počinju citatima, ovoga puta ću da učinim baš to. Citiraću završetak pogovora Lolite Vladimara Nabokova, rusko-američkog pisca koji je u jednom delu svog života, pisao na ruskom, koji mu je bio maternji jezik, a u drugom na engleskom, kojim je govorila njegova guvernanta. Evo šta kaže Nabokov (u prevodu Branka Vučićevića): ,,Moja je lična tragedija, koja ne može, čak i ne treba, da bude ičija briga, što sam morao da napustim svoj prirodni govor, svoj nesputani, bogati, bezgranično poslušni ruski jezik zarad drugorazredne vrste engleskog lišene ma kojeg od onih aparata – varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija – koje domaći iluzionist, sa razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu.”

Razume se, Nabokov ovde ne kaže da je ruski jezik bolji od engleskog, već samo to da se on sam, osećao strancem u engleskom jeziku. Iako je, da dodamo, bio jedan od najvećih stilista engleskog jezika.

Citat pokazuje koliko su veliki pisci osetljivi kada je u pitanju jezik. Isto onako kako su u književnosti ili popularnoj kulturi, junaci povezani sa omiljenim oružjem ili omiljenim konjem/prevoznim sredstvom, tako su pisac i jezik neodvojivi, čak i onda kada izgleda da pisac može da piše na nekoliko jezika.

Ako je Nabokov u pravu kada jezik poistovećuje i sa podrazumevanim asocijacijama i tradicijom – a nekako više verujem autoru Lolite, nego nesretnom dobitniku bojkotovane nagrade – onda su srpski i hrvatski jezik baš to: srpski i hrvatski jezik, dakle dva odvojena jezika, a ne više dva u jednom, jedan u dva i slične gluposti.

Naime, zamislimo hrvatskog pisca koji sada ima 30 godine i koji je od malih nogu, kako se to kaže, želeo da postane pisac. Upiše taj čovek kroatistiku i studira hrvatsku književnost. Pitanje glasi: kakav je njegov dodir sa srpskom književnošću? Institucionalno gledano: taj dodir ne postoji. Na sajtu kroatistike u Zagrebu nisam primetio neki predmet koji ukazuje na to da je hrvatska književnost ikada bila u dosluhu sa sprskom, te da je u jednom vremenskom periodu postojala težnja da se njihove tradicije međusobno povežu. Drugim rečima, čovek može da završi kroatistiku a da ne zna da postoji neka srpska književnost. Ako se tome doda i predznak koji srpska kultura ima u Hrvatskoj, kao i broj knjiga savremenih srpskih pisaca u hrvatskim knjižarama (vrlo mali broj) i njihovih pozicija na policama (poslednja polica, skroz dole, levo) onda je jasno da bi dodir ovog našeg zamišljenog hrvatskog pisca sa srpskom književnošću mogao da bude vrlo, vrlo ograničen. Kada bih pričao sa tim čovekom, svakako ne bih mogao da koristim nikakve asocijacije na tradiciju Njegoša, Laze Kostića, Milana Rakića, Pekića, Kiša, na Crnjanskog, a o Vuku, Dositeju, Svetom Savi da i ne govorimo – tom čoveku bi cela ta tradicija bila jednostavno rečeno, potpuno strana. (Iskreno i ja sam već pomalo zaboravio na Petra Zoranića i njegove Planine, na Šenou i Eugena Kumičića, Kamova).

Za tog hipotetičkog hrvatskog pisca, tridesetogodišnjaka, srpska kultura bi bila svedena, u najboljem slučaju, samo na ravnodušno prelistavanje malobrojno dostupnih savremenih srpskih pisaca koji dolaze iz jedne književnosti o kojoj se sada jako malo zna. I za koju ne postoji nikakva institucionalna zainteresovanost (bez obzira što se ona ,,razume”).

U najverovatnijem slučaju, taj hipotetički pisac će prema srpskoj kulturi imati pre svega, tržišni odnos. Naime, kada se sintagma ,,srpska kultura” prevede na hrvatski jezik dobije se ovo: teritorija sa 6–7 miliona zatečenog stanovništva koje pasivno razume hrvatski, pri čemu jedan deo tog stanovništva nije samo spreman da kupuje knjige hrvatskih autora, već i da ih čita i tretira kao domaće. Naravno, onda tu teritoriju treba ponekad i posetiti, potom reći zatečenom stanovništvu nešto što voli da čuje (ili im bar ne kazati nešto što su navikli da slušaju), a onda se vratiti nazad u Hrvatsku i dočekati honorar za prodate knjige. I to je sve.

Ruženje (savremene) srpske književnost od jednog broja članova žirija nagrade koja je nekada dodeljivala delima srpske književnosti, a sada se samo dodeljuje u Srbiji, priprema teren za to da se bilo kakav mogući ponos zbog bogatstva i raznovrsnosti srpske književnosti doživi kao nacionalizam i nacionalna uskogrudost, bez obzira što svako ozbiljno bavljenje nacionalnom književnošću podrazumeva kontekst svetske književnosti. Stvaranje atmosfere navodno loše, drugorazredne savremene srpske književnosti, predigra je da se ,,lošoj” srpskoj književnosti suprotstavi ,,kvalitetna” regionalna književnost. A pošto hrvatski pisci imaju regionalnu recepciju, a srpski samo nacionalnu (,,lokalnu”), jasno je da će se kao konsekvenca ove regionalizacija pojaviti ideja o estetskoj superiornosti hrvatske književnosti, koja će uskoro postati norma.

Samim tim, neki hipotetički srpski pisac, ukoliko mu je stalo do tzv. ,,regionalnog uspeha” (naravno u meri koji je dozvoljen piscima koji dolaze iz Srbije), pristaće na regionalizaciju tj. na jezičko kastriranje. On će na srpsku književnost morati da gleda očima ,,regije”/hrvatske kulture. To znači da će se osećati nelagodno u sopstvenom srpskom jeziku, a izraz te nelagode biće odricanje od njegovog naziva. Srpski jezik će postati ,,naš” jezik, bhs jezik itd. Samim tim, jezik tog pisca će postati plitak, jer će biti lišen, rečima Nabokova ,,varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija”, budući da bi ga upravo sve to razlikovalo od tzv. ,,regije”. Jer ,,regija” od srpska književnosti ne očekuje estetsku veličinu, već ideološku/drugorazrednu plitkost. Plitak jezik najčešće proizvodi plitku ,,regionalnu” književnost (iz Srbije) svedenu, tematski, na nostalgiju za Jugoslavijom (dakle, na plitiku percepciju nekadašnje zajedničke države), na plitku percepciju ratova devedesetih, na plitku tranzicionu regionalnost koja će tretirati tzv. ,,nacionalizme” kao jedini uzrok fakta da se ljudi iz ,,bivših republika” iseljavaju, pa će se, pre svega, tim ,,nacionalizmima” i suprotstavljati. Ova plitkost – ne mnogo različita od ždanovizma – u najboljem slučaju će biti amortizovana intertekstualnim vezama sa svetskom književnošću. Međutim, one neće biti logičan nastavak nacionalne tradicije kao što je bio slučaj kod Pope, Ivana V. Lalića ili Andrića, već naprotiv, pečat, žig ili danga, koja potvrđuje da se autor odrekao ,,uske” nacionalne književnosti.

Tako će polako stvarati atmosfera odricanje od srpske književnosti – svedene na derivat ,,nacionalizma” – što znači prihvatanje naloga da ona treba da nestane. To se neće postići spaljivanjem knjiga, kako su se nacisti borili protiv književnosti koju su želeli da unište. Naime, spaljivanje je još uvek spektakl koji može da izazove kontra-reakciju. Dovoljno će biti širiti osećanje ravnodušnosti. Za to vreme, medijska infrastruktura će biti rezervisane za ,,regionalnu” književnost, koja će u konačnici, implicitno potvrđivati ,,estetsku” ,,civilizacijsku” i svaku drugu superiornost hrvatske kulture. (Do tada će tzv. ,,nova” istraživanja logora u Jasenovcu broj žrtava verovatno smanjiti na Krležinih, 40-50 hiljada, koliko ih je on izbrojao polovinom šezdesetih godina prošlog veka jednom srpskom piscu, da bi se potom svako suprotstavljanje ovoj brojci odmah imenovalo kao srpski nacionalizam).

Simptomi takve indukovane ravnodušnosti pred sudbinom srpskom književnošću već su prisutni. Evo skorašnjeg primera.

Radi se o knjizi Istorija Dubrovačke književnosti akademika Zlate Bojović. Jezik – srpski; pismo – ćirilično, izdavač Srpska književna zadruga. Ovoj knjizi se u predmetnom katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) dodeljuje šifra 821.163.42 što znači da za NBS knjiga Zlate Bojović spada u… hrvatsku književnost. Dakle, dok je za sve instutucije u Srbiji koje se naučno bave istorijom srpske književnosti, književnost Dubrovnika i srpska i hrvatska – što je i stav autorke knjige – neko je u NBS odlučio da bude samo hrvatska. Zašto?

To je pitanje za upravu Narodne biblioteke Srbije.

Da nije u pitanju greška, već doslednost nadležnih u NBS, svedoči i knjiga Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske u doba renesanse, baroka i prosvetiteljstva, (priredila Zlata Bojović) koja je objavljena u okviru edicije Deset vekova srpske književnosti (Izdavački centar Matice srpske). Ova knjiga je takođe označena šifrom 821.163.42 što znači da pripada – hrvatskoj književnosti.

Navedeni primer pokazuju u kom pravcu se stvari kreću kada ljudi pristanu da budu ravnodušni prema sudbini nacionalne književnosti. Ravnodušnost tada vodi ka osećanju kulturne inferiornosti, a samim tim i mirenja sa svim oblicima nacionalnog poniženja, koji se tada prihvataju kao nešto normalno i zasluženo. Posle toga, naravno, sledi odricanje od identiteta koji više ne može da se brani, jer je iz njega izbrisana svaka vrednost.

Što se mene tiče, moram da priznam da nemam nikakvo osećanje inferiornosti zato što pišem na srpskom jeziku i što spadam u književnu tradiciju koju čine, između svih ostalih, i Crnjanski, Andrić, Pavić, Pekić, Kiš, Popa, Ivan V. Lalić, Goran Petrović, Dragoslav Mihailović, i mnogi drugi, plus moji drugari iz grupe P-70. Isto tako nemam nikakvo osećanje skučenosti i stida pred ovakvom nasleđenom simboličkom imovinom, između ostalog i zato što se u Srbiji još uvek knjige čitaju i što još uvek mogu preko srpskog jezika i srpske kulture – preko njihove dubine, širine i raznovrsnosti – da mislim i osećam svetsku dramu. Dramu sveta i planete na kojoj se nalazim, dramu naroda kome pripadam. Drugim rečima, ne pristajem na naručene teme, naručenu ideološku poziciju, naručenu plitkost. Ne pristajem na naručenu provincijalnost.

Suviše volim književnost, a srpsku književnost posebno, da bi sebi dozvolio takvo poniženje.

I nisam ravnodušan.

(Izvor Pečat)