Kao u nekom ružnom snu, svi smo na čistini.

Ispred nas je šumarak. Predaleko. Za leđima: planina Bigla.

Mi, to je desetak ljudi i moj posilni, narednik Toma.

Sa oba boka nam se približava bugarska konjica u goropadnom jurišu.

Dva voda, isukanih sablji.

Dan je 17. avgust 1916. godine. Početak bugarske ofanzive na Solunskom frontu.

Gledam svoje ljude: unezvereni i izgubljeni. Neki se okreću ka šumi iz koje smo malo pre istračali. Neki samo što nisu potrčali ka usponu iza naših leđa, nadajući se da će stići do njega pre konjice. Neki se spremaju da bace puške i podignu ruke koje već drhte.

Topot konja zveči u ušima, a strah se nahvatao na vojnike kao paučina. Otimaju se, on lepi za njih, još jače.

 

(Odlomak iz 26. poglavlja romana Veliki juriš)

 

Odlomak

Rekli su o romanu Veliki juriš

 

Vladimir Kecmanović, pisac: Na velika vrata  vrativši termu srpskog stradanja i heroizma u Prvom svetskom ratu u našu učmalu knjizevnost, Slobodan Vladušić nas primerom uči kako nacionalno i kosmopolitsko, upravo kao i tradicionalno i savremeno, mogu da imaju smisla jedino ukoliko koračaju zajedno. Veliki juriš je otelotvorenje  tog prožimanja.

 

Miloš Ković, istoričar: Dok sam kao istoričar uživao u uverljivoj atmosferi Prvog svetskog rata, kao čitalac sam bio privučen Vladušićevim spojem elemenata istorijskog, krimi i ljubavnog romana kojima je pridodata i crta mistike. Ovaj neobičan spoj, čini mi se, dočarava pravu dubinu Velikog rata, dubinu patnje, hrabrosti kao i požrtvovanja srpskih vojnika i oficira koji su iz njega izašli kao pobednici.

 

Đorđe Marković, glumac: Čitajući Veliki juriš imao sam utisak da gledam istorijski spektakl sa odličnom fotografijom, zanimljivom likovima i uverljivim akcionim scenama.