Rođen sam u Subotici u maju 1973. godine. U osnovnoj i srednjoj školi sam uglavnom pisao sastave. Jednom sam na temu Most spaja ljude napisao priču o autobusu punom švercera koji se kvari na višegradskom mostu. Jedan švercer izlazi i nervozno gleda u Drinu. Onda mu prilazi starac i govori mu da most spaja ljude plus ostale obavezne rečenice koje čoveku ,,neobavezno” padaju na pamet nakon čitanja romana Na Drini ćuprija. Švercera sve to nervira, jer bi on samo da pređe most što pre, a sada mora da sluša još i ova sranja. Sada znam da se taj sastav bazira na romantičarskoj ironiji. Tada se bazirao na uživanju da se na bilo koju zadatu temu pišem ono što mi se tada piše. (Zahvalnost za to ide Mirjani Krstić).

 

U srednjoj školi sam izučavao zanat ispravljanja krivih Drina na štampanim pločama elektronskih uređaja audio i video provinijencije. Na kraju završnog razreda srednje škole, shvatam da sam tokom dugotrajnog boravka u jednom subotičkom tv servisu najbolje izučio zanat pljačkanja lakovernih mušterija. (Evo jedne scene kojoj sam prisustvovao: mušterija traži od tebe da ugradiš u njen televizor deo koji već postoji u televizoru. Ti onda uzimeš televizor mušterije, ostavljaš ga na polici, u radnji i kažeš mušteriji da dođe sutra. Sledećeg dana ona dolazi i ti joj vraćaš televizor koji u međuvremenu nisi ni pipnuo, uz regularno izdat račun koju obuhvata: cenu ,,ugrađenog materijala” i cenu ,,uloženog rada”. U brojkama – taman onoliko koliko je mušterija u stanju da plati.)

 

Zgađen (a možda samo lenj), odlučujem da promenim naučnu disciplinu, pa sa brutalnog kapitalizma, prelazim na čisti, rafinirani humanizam: ukratko, pokušavam da upišem studije srpske književnosti. Na prijemnom ispitu se prvi put u životu susrećem sa pesmom Sumatra. (Dešava se). Vešto je analiziram, a da pri tom nikada nisam čuo za reč sumatraizam. Buduće kolege mi ljubazno sugerišu da pokušam ponovo.

 

Sledeće godine pokušavam (naravno) ponovo. Ovoga puta uspevam, zahvaljući Banović Strahinji, kome, kao i meni, sumatraizam tada nije bio neohodan za život. Tako postajem student novosadskog Filozofskog fakulteta, pravog lavirinta hodnika, prolaza i shortcut-ova. (Mnogo kasnije ću saznati da je projekt za zgradu fakulteta odabrao tadašnji dekan, koji se zvao Milorad Pavić.)

 

Sada dok ovo pišem, u truckavom busu kompanije Lasta, idem na isti taj fakultet u svojstvu vanrednog profesora.

 

U međuvremenu sam doktorirao na Crnjanskom, objavio sam nekoliko knjiga, ovakvih i onakvih, dobio nekoliko nagrada, pisao sam publicistiku u Ninu (pre nego što ga je kupila kompanije koja poseduje i Blic) Nedeljniku i Pečatu, kritike u Politici i Večernjim novostima; stigao sam da budem (hronološki): urednik kritike u časopisu Reč (do marta 1999.) urednik lokalne televizije u Subotici, a potom i urednik Letopisa matice srpske u doba kada je ministar kulture bio izvesni Tasovac. (Beše zabavno). Putovao sam dovoljno, uglavnom o svom trošku. Osnovao sam Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti (CESK), na fakultetu na kome radim, kao i Blogeramu (kurs pisanja blogova za 4. razrede novosadskih srednjih škola). Član sam, političkog saveta DSS-a (odnedavno).

 

Niko mi nije upropastio život: ponajmanje vreme i mesto gde sam ga (do sada) proveo.

 

(Neka vrsta nastavka)

KONTAKT: svladusic73@gmail.com

Slobodan Vladušić je rođen u Subotici, 1973 godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bio je jedan od urednika u časopisu “Reč” (1998/1999. godine) i kritičar za prozu dnevnih listova Politika i Večernje novosti. Povremeno je objavljivao i u časopisu Nin. Dobitnik je nagrade “Milan Bogdanović” za najbolju novinsku kritiku 2004. godine. Do sada je objavio sledeće knjige književnih studija i kritika: “Degustacija strasti” (1998), “Na promaji” (2007), “Portret hermeneutičara u tranziciji” (2007), “Ko je ubio mrtvu dragu” (2009), “Crnjanski Megalopolis” (2011, nagrada “Isidora Sekulić”). Objavio je i romane “Forward” (2009, nagrada “Borislav Pekić”, Vitalova nagrada) i ,,Mi izbrisani” (2013, nagrada “Meša Selimović”). Zaposlen je na mestu docenta na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Od januara 2013. godine nalazi se na mestu glavnog urednika “Letopisa Matice srpske”.

KONTAKT: